Najnovije vesti
23 mart 2012
Preporučite ovo na:
U univerzalnoj sali Mesne zajednice ’’Veljko Vlahović’’, nedavno je otvorena prva samostalna izložba bagljašanina Voje Mrakovića. U prepunoj sali izloženo je 48 radova različitih slikarskih tehnika. Dok se još nisu stišali utisci sa uspešnog izlaganja Stevana Perića Bagljašani i Zrenjaninci, koji su se opet okupili u veoma impresivnom broju, mogli su ponovo da provedu veoma prijatno likovno-muzičko veče u kome su, u ambijentu Mrakovićevih slika učestvovali i Mirjana Mladenović, Goda Ondrej i prof. Ivica Petrov.
Platna manjeg formata, kao deo imaginarnog gardskog mozaika, predstavila su zanimljiv likovni svet prevashodno urbanih pejsaža.
U otvaranju ove slikarske manifestacije, koja svedoči o kontinuitetu kulturnih i društvenih aktivnosti Saveta ove mesne zajednice, učestvovali su Boba Božić, predsednica Saveta, književnik Zoran Slavić i Stanko Šajtinac, sekretar Saveza amatera opštine Zrenjanin.
SLIKARSTVO VOJE MRAKOVIĆA
ili
IZLAZAK IZ INTIME
Zrenjaninac, po duši i sopstvenom opredelenju, po profesiji inženjer šumarstva, zapravo zaljubljenik u prirodu ali i u urbane vedute, Voja Mraković, decenijama, u osami intime i porodičnom okruženju, svoj imaginativni i emotivni doživljaj građanskog ambijenta i urbisa prenosi na platna. Kao beleženje običnog i ličnog života. Unutar jedne vojvođanske sredine koja proživljava i preživljava meandre relativno mirnog života koji je nastao posle velikih Svetskih radova. Mraković to čini uporno, pedantno, nadareno i iskreno. Slika sliku svog sveta. Lica, ulice, zgrade, enterijere, mrtve prirode. Iz tople, ponekad probične i žuljave intime, koja može da bude i oblačna i rutinom zarobljena. Godinama, posle službenih obaveza, u popodnevnim i večernjim seansama njegova je kičica pisala nepretenciozne ali uverljive zapise o ljudima, prirodi i ambijentu u kome se dešava banatsko vreme. U tim je decenijama sazrevala njegova veština i brusio se autentičan likovni rukopis. Koji je sveden, realistički sigurana i oplemenjen nekom unutrašnjom toplinom.
Na samostalnoj izložbi koju je priredio u Mesnoj zajednici Veljko Vlahović ,Voja Mraković je zapravo izložio svoju umetničku pasiju - javnosti. I predstavio se kao nenametljivi, tihi ali uporni i verni likovni hroničar svoje varoši. Njegova dugogošnja '' tajna aktivnost'' postala je tako, na najbolji način, javno dobro. Slikovna hronika zrenjaninskih prizora. On slika crkve, ulice, portale zgrada, drveće, spomenike, kapije. Beleži svoje subjektivne projekcije grada koji živi u ovoj ravnici.
U toj brojnosti uramljenog vremena i prostora, meni se ipak pogled i asocijacije zaleću na jedno platno koje prikazuje tipičnu građansku banatsku sobu: krevet, šivaća mašina, sto, stolica i neverovatno svetlo koje kroz zavesu unosi u ovaj tipičan ambijent neverovatnu i diskretnu količinu svetloplave. Koja ovom radu daje neodoljiv sezanovski štimung. I samo da je ovu sliku Mraković izložio, vredelo bi doći na ovaj likovni soare.
За оне који воле парадоске, нека то буде први подстичај да прочитају и прегледају књигу инг. Војина Мраковића ''Зеленило Зрењанина''. Наиме, ова укусна, исцрпна и паметна књига о реткој, уобичајеној и ''конзумној'' флори у граду, боља је и сређенија од стања зелених површина у Зрењанину данас. Није, додуше, баш реткост да су књиге лепше од стварности, али нео чекивано је да разлика између стварног и ''затеченог'' у односу на некадаш ње и могуће, буде толико изражена. Прегледна, стручна, педантна, очигледно диктирана љубављу према струци, али и граду који се посматра, публикација ''Зеленило Зрењанина'', парадоксалношћу коју обелодањује, можде и без директне намере, постаје још драгоценија. Из књиге о дрвећу, његовој прошлости и садашњости, свему само треба додати још сличан запис о архитектури и урбанизму. Biće to довољно da можемо сазнати о томе како је овај град кроз векове живео, како се односио према својим грађанима, уметницима, становницима. Jer je zapis o arhitekturi i zelenim površina zapravo svedočanstvo o tome kako su ljudi u tom gardu živeli izgledali. Posle ove izložbe, sa razlogom se i Voja Mraković upisao u aktere ali i zapisničare ovog grada. Kao slikar i savremenik.
ŽIVOPIS BEČKEREČKOG NASLEĐA
Među amaterskim likovnim stvaraocima ima onih, koji, tokom
vremena, iz raznih razloga odustaju u toj svojoj umetničkoj
avanturi, čak i po nekoliko puta, vraćajući se u nadi da im je
izbor bio pogrešan. Ima, na sreću retko, i onih koji, u prvom
dodiru s likovnim problemom odustaju za sva vremena. Ali, ona
neoficijelna, umetnička biografija VOJINA MRAKOVIĆA,
dokazuje da ima i onih, koji temeljno, čitavog svog života, od
prvog zanosa i ohrabrenja, vredno slikaju, čak vrlo uspešno,
zadovoljni svakodnevnim dijalogom sa svojim stvaralačkim
potomstvom, neopterećeni povremenim izlaskom u javnost i
njihovom prepuštanju sudu drugih. Posvetivši čitav svoj radni
vek plemenitom zvanju inženjera šumarstva, koje već, samo po
sebi, uz arhitekturu, podrazumeva određeni stepen oblikovanja
prostora, Vojin Mraković je bio u prilici da svoj likovni talenat,
koji nesumnjivo poseduje, neprestano upoređuje s određenim
likovnim ekvivalentima svoje struke, da iz te svoje lične
utakmice sačuva neophodna iskustva i saznanja, dragocena i za
jednu i za drugu stranu. Na taj način smo dobili priliku da se
upoznamo sa nizom vrlo kvalitetnih slika ovog autora,
najrazličitijih motiva, od intimističkih mrtvih priroda do složenih
pejzažnih i portretnih kompozicija, rađenih u gotovo svim
uobičajenim likovnim tehnikama, kroz respektabilnu vremensku
prizmu, gde se stečeno iskustvo diskretno sjedinjuje sa nekim
ranim, mladalačkim likovnim ozarenjima i željama. Ovom gradu,
za koji je, iskreno i intimno vezan, tako se odužio, kako svakinn
zasađenim drvetom, tako i slikama njegovih prepoznatljivih
veduta. Likovna publika upoznala je, posle Koste Eliota, Vanjeka,
Braće Lucić i Štiklice, još jednog slikara odanog živopisnom
bečkerečkom nasleđu.
U čitaonici mesne zajednice ''Veljko Vlahović'' na Bagljašu u petak 10. februara 2012. otvorena je izložba Stevana Perića, pesnika i slikara iz Zrenjanina. Uprkos hladnoći i dubokom snegu, brojni posetioci i poklonici slikarstva Perićevog, prisustvovali su ovom kulturnom događaju koji je imao u sebi sve elemente pravog gradskog ekskluziviteta. Izuzev prisustva medija. Koje nažalost postaje poslovično iako je zrenjaninska kultura daleko najbolji deo naše regonalne stvarnosti.
